Šećem po kišom opranoj Staroj Vlaškoj i slučajno naletim na Šenou. “Prijatelju, stvarno mi je dosadno ovako naslonjen na stup gledati prolaznike. A i mokar sam.” Pogleda me molećivo: “Mogu malo prošetati s tobom?” “Može, kad si već navalio. Ali ne želim slušati tvoje najnovije tračeve o Dori Krupićevoj”, zamolim ga. Primi me pod ruku i ugura se ispod kišobrana. “Valjda ne buš vlekel i stup za sobom?” upitam. “Neću, ostavljam ga ovdje, turistima za slikanje.” Tako šećemo, šećemo, a on priča li ga priča… Kao da sto godina nije otvorio usta. Zamoren pričama o Branki, Lovri, Luki, Ljubici, predložim da malo sjednemo, a kako bih mu zatvorio usta, odvedem ga u slastičarnicu. “Moj tatek je radio bolje ajerkreme,” nije prestajao pričati, makar i punih ustiju. “Kaj ti znaš, tvoj stari je delal Budimske i Bečke ajerkreme, a ovo su naše prave, fine zagrebačke kremšnite,” upadoh mu u riječ. Sjedimo tako i uživamo u raskoši kao sunce žutih slastica, kad se s Katedrale začu zvonjava. “Dvanaest sati, moram se hitno vratiti,” povika u panici. Potrčasmo, i u zadnji čas on se nasloni na stup i okameni kao svat.
(Nadam se da niste ni primijetili danas prijepodne da ga nema).
Tekst i foto:
Darko Pavlić
